^{Source / Извор: Roman Sedov}

Dragon Slaying Russian style 😁

— Dragon! — The Man called out in a trembling voice.

— Me! — the Dragon called from the cave.

— Come out into the light of God, you filthy scum.

The Dragon poked its surprised head out of the cave. The man dropped the club from his hands.

— Repeat it?

– Come out into the light of God, you filthy scum, — the Man whispered in fright. — Please.

The Dragon came out.

— Well?

The man gathered his courage.

— We will fight. Not on… what is it? Wait a minute.

Having fished out a piece of paper from his bosom, the Man unfolded it, read it and put it back.

— We will fight, not for life, but for death!

— Are you sure? — The Dragon clarified.

— In what way?

— The need for a battle.

— Yes, — the Man replied. — Any action has consequences. I am your consequence for the abduction of the Tsar’s daughter.

— Wow! — The Dragon admired. — You didn’t even stumble once. Have you been rehearsing?

The man nodded modestly.

— And why do you need it yourself? You’re not one of the Heroes, judging by the smell. Am I right?

— Almost. I am a freelance Hero.

– A freelancer? – The Dragon was surprised. — How’s that?

— Well, actually I’m a potter, — the Man explained, — but sometimes I take on different jobs that are not related to making pots.

— Why?

— We need money. I have eleven children.

— I see, — the Dragon grinned. — Have you heard about protection?

— Why is that? — The man stood in a defensive stance. — I have prepared well for the fight. I’ve read two books.

— About battles?

– One about battles, the other about shipbuilding.

– And why that one?

— It was interesting.

— A weirdo, — the Dragon smiled. — Okay, it’s time to start the fight, I still have a lot to do.

— Yes, — the Man agreed. — I also have to repair the roof and clean the stable.

— Are you nervous?

— It’s noticeable, isn’t it?

– Very much, — the Dragon nodded. — Attack.

The man picked up the club from the ground. Taking a deep breath, he squeezed his eyes shut, raised the club over his head and, uttering a loud cry, ran at the Dragon.

– Open your eyes, — the Dragon prompted. — I ran by.

– It’s a tactical trick, – the Man replied, embarrassed. — It’s necessary.

Swinging, he hit the Dragon on the claw: the club bounced off the Man’s forehead.

— Did you forget to drink the potion? — suggested the Dragon.

— A potion? — The man asked, rubbing his forehead.

— For strength. You don't have heroic strength, so you need a potion. Haven't you been to Baba Yaga’s, or what?

The man shook his head.

— You’re a weirdo! – The Dragon sighed. – You can’t beat me without the potion.

– Nothing at all? — The Man was upset.

— Absolutely. Leave this matter to the Heroes, and go fix the roof yourself. Why did you even come here? What if I was in a bad mood and burned you?

— We need the money. Eleven children. And they promised a decent sum for the release of the Princess. You can't earn that much by re–roofing.

– Make more pots, — the Dragon suggested.

— My pots are already in every house, — said the Man. — They are good, people will not need new soon.

— And you do it so that they fall apart faster, then they will buy more often.

The man snorted indignantly:

– I’d rather go Dragon slaying.

— Look at the righteous one! The Dragon laughed.

– But I’m not ashamed in front of anyone, – the Man replied. — And no one will say anything bad about me.

— A weirdo. Listen, I won’t give you the princess. I have plans for her.

— Will you eat her?

– No. I need to lure out a foreign Prince, the Princess will be the bait. Then I’ll bring her home.

— And if the Heroes come? — The Man asked.

– I’ll deal with them, — the Dragon winked. — And I’ll tell you what: give up your freelance activities. If you get eaten or fall off a roof, who will take care of your children?

— And what to feed them?

— You’re going to make pots. Now, wait a minute.

The Dragon entered the cave and returned with a heavy bag in his claw.

— I need ten thousand pots, he said. — This is a deposit. You will bring a pot a month. Understood?

— I won’t live that long, — the Man spread his hands.

– You probably don’t know that, the Dragon waved his claw. — What, are you taking my order?

— You’re asking!

The man grabbed the bag and, puffing, dragged it towards the village. The Dragon watched him go, grinned, and went back into the cave.

– Do you really need ten thousand pots? — The Princess asked.

– No, I don’t need them, – the Dragon replied.

— That’s what I thought. Did you want to help?

The Dragon nodded.

— Why didn’t you just give him gold?

— He wouldn’t take it. He’s the righteous one. Did you finish the letter for the Prince?

— Yeah, — the Princess yawned. — There it is, outside on the chest. Plaintive, I almost believed it myself. Aren’t you afraid that your gold will spoil that Guy?

– Nothing can spoil him, — the Dragon smiled. — And if he raises at least half of his children the same as himself, then they will be admired and set as an example to others. And if everything is bad in the world, they will make excellent landmarks for good. We’ll see in a couple hundred years what happens.

Author: Roman Sedov

Лов на змајеве у руском стилу 😁

– Змају! – дрхтавим гласом позвао је човек.

– Овде! – одазва се из пећине Змај.

– Изађи на светлост Божију, погани нечиста.

Змај промоли из пећине изненађену главу. Човек испусти топуз из руку.

– Понови то?

– Изађи на светлост Божију, погани нечиста, – уплашено прошапута човек. – Молим те.

Змај изађе.

– И сад?

Човек прикупи храброст.

– Боримо се. Не на… како оно беше? Само тренутак.

Извадивши комад папира испод мишке, човек га отвори, прочита, и врати назад.

– Боримо се, не за живот, већ до смрти!

– Јес’ ти сигуран? – хтео је да разјасни Змај.

– У ком смислу?

– У неопходност битке.

– Јесам, одговорио је човек. – Свака акција има последице. Ја сам твоја последица за отмицу цареве кћери.

– Ау! – задивљено ће Змај. – Ни једном ниси замуцнуо. Вежбао си?

Човек скромно климну.

– А шта ће то теби? Ниси јунак, судећи по мирису. Јесам у праву?

– Скоро. Ја сам самосталан јунак.

– Самосталан? – изненађено ће Змај. – Како то?

– Ја сам заправо грнчар, – објаснио је човек, – ал’ понекад радим хонорарне послове који нису повезани са грнчаријом.

– Зашто?

– Треба нам новац. Имам једанаесторо деце.

– Разумем, – насмешио се Змај. – Ниси чуо за одбрану?

– Како нисам? – Човек заузе заштитни став. – Добро сам се припремио за борбу. Прочитао сам две књиге.

– О биткама?

– Једну о биткама, другу о бродоградњи.

– Зашто ту?

– Била је занимљива.

– Чудак, – насмешио се Змај. – У реду, да почнемо борбу, много ме посла чека.

– Да, – сложио се човек. – И ја морам да оправим кров и очистим шталу.

– Бојиш се?

– Шта, примећује се?

– Изразито, – климнуо је Змај. – Нападај.

Човек подиже топуз са земље. Дубоко удахнувши, он зажмури, диже топуз изнад главе и уз гласан поклич јурну на Змаја.

– Отвори очи, – рече Змај. – Измакао сам се.

– То је тактички трик, смушено је одвратио човек. – То тако треба.

Замахнувши, удари Змаја по канџи: топуз одскочи и звекну човека у чело.

– Заборавио си напитак? – претпоставио је Змај.

– Напитак? – питао је човек трљајући чело.

– За снагу. Немаш јуначку снагу, значи треба ту напитак. Ниси био ни код Баба–Јаге, је ли?

Човек је одмахнуо главом.

– Чудак! – уздахнуо је Змај. – Без напитка не можеш ме победити.

– Нема шансе? – човек се узнемирио.

– Уопште. Остави овај случај јунацима, а ти иди оправљај кров. Што си уопште дошао? Шта да сам био лоше расположен и спалио те?

– Треба нам новац. Једанаесторо деце. А обећали су пристојну суму за ослобођење принцезе. Не може се толико зарадити на оправци кровова.

– Онда прави више крчага, – предложио је Змај.

– Моји су крчази већ у свакој кући, – рекао је човек. – Добри су, нови скоро људима неће затребати.

– А ти их прави тако да се брже поломе, онда ће их чешће куповати.

Човек је огорчено фркнуо:

– Радије бих ловио Змајеве.

– Види га, како је поштен! – насмеја се Змај.

– Али није ме стид ни пред ким, – одговорио је човек. – И нико неће рећи ништа лоше о мени.

– Чудак. Слушај, принцезу ти нећу дати. Имам планове с њом.

– Појешћеш је?

– Не. Треба да намамим страног Принца, принцеза ће бити мамац. Онда ћу је вратити кући.

– А ако дођу јунаци? – питао је човек.

– Ма средићу ја то с њима, – намигнуо је Змај. – Него, да ти кажем: батали те самосталне активности. Ако те поједу или паднеш са крова, ко ће да брине о твојој деци?

– А чиме да их нахраним?

– Правићеш лонце. Чекај мало.

Змај је ушао у пећину и вратио се са тешком врећом окаченом о канџу.

– Треба ми десет хиљада лонаца, рекао је. – Ово је капара. Доносићеш по лонац месечно. Разумеш?

– Толико дуго нећу живети, – раширио је човек руке.

– Откуд ћеш ти то знати, – махнуо је Змај канџом. – Примаш ли моју поруџбину?

– Па кад тражиш!

Човек се зграбио врећу и тешком муком одвукао је ка селу. Змај га испрати погледом, насмеја се и врати у пећину.

– Стварно ти треба десет хиљада лонаца? – питала је принцеза.

– Ма не треба, – одговорио је Змај.

– Тако сам и мислила. Хтео си да помогнеш?

Змај је климнуо главом.

– Што му просто ниси дао злато?

– Не би га узео. Права је поштењачина. Написала си писмо за принца?

— Јесам, зевнула је принцеза. – Напољу је на сандуку. Жалосно, скоро сам и ја поверовала. Не бојиш се да ће твоје злато покварити тог човека?

— Такве ништа неће покварити, – насмешио се Змај. – А ако бар половину своје деце подигне као што је и он, онда ће се људи њима дивити и даће пример осталима. А ако у свету све буде лоше — они ће бити одличне референтне тачке добра. Видећемо за пар стотина година шта ће из тога произаћи.

Аутор: Роман Седов